Н О В О С Т И
Сретење Господње-Дан државности Србије
понедељак, 15.фебруар 2016.године. СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ-ДАН ДРЖАВНОСТИ СРБИЈЕ
Дан државности Србије је државни празник Србије који се празнује 15. и 16. фебруара, а установљен у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је уКрагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије — Сретењски устав.[2][3] Овај датум је најбитнији датум у политичком, културном и историјском календару Србије.
Поред тога што је Дан државности, он је и Дан уставности Србије, као и дан сећања на почетак Српске револуције. Дан државности Србије се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.
Застава Српске револуције
Хронолошки:
- 15. фебруар 1804. почео Први српски устанак;
- 15. фебруар 1835. донет Сретењски устав, први устав Србије, један од најмодернијих, најдемократскијих и најлибералнијих устава свог доба. Њиме је у Србији укинут феудализам и уједно је представљао најисточнији одблесак Француске револуције.
Сретење Господње, Збор у Орашцу, 1804. године
Сретењски Устав, 1835. аутор Димитрије Давидовић.
Устав Књажевства Србије (Уставъ Княжества Сербїе) је први устав државе Србије донет у Крагујевцу 1835. године. Познат је као Сретењски устав зато што је изгласан на скупштини која је започета на хришћански празник Сретење Господње, тада 14. фебруара.
Творац устава је био Димитрије Давидовић, учени Србин из Аустрије (Земун) и књажев секретар. Сретењски устав је био на снази само две недеље, пошто су против њега били Османско царство, Русија и Аустрија, као и кнез Милош Обреновић.
Централни органи власти су: 1. кнез 2. државни совјет и 3. народна скупштина, док „власти српске” чине само кнез и савет.
Кнез је неприкосновена и неодговорна личност. Шеф је државе. Послушавши Државни совјет, даје законе и уредбе. Његово достојанство је наследно. Наслеђују мушки потомци, ако их нема мушки потомци кнежевог брата, ако ни њих нема мушки потомци кнежевих кћерки.
Државни совјет је тело којим су српски великаши настојали ограничити кнежеву власт. То је својеврстан олигархијски орган. Чланови совјета су председник, секретар, неодређен број саветника и попечитељи (министри).
Право законодавне иницијативе имају кнез и Државни совјет. Законодавни органи су кнез и совјет чије чланове именује кнез. Кнез има право да два пута одбије законски предлог. Трећи пут га усваја ако не иде на „пагубу” народа, устава или државе.
Извршну власт деле кнез и Државни совјет. Совјет у свом саставу има шест попечитељстава: спољашњи послови, унутрашњи послови, правосуђе, финансије, војска и просвета. Попечитељи не образују колегијално тело — владу. За свој рад одговорни су кнезу који их може сменити, али они и даље остају у Совјету као саветници. Саветници су одговорни за оно што чине и не чине. Нису политички одговорни, али одговарају за кршење устава, права грађана, повреду султанове и кнежеве личности.
Прва страна Устава
Народна скупштина је сазивана када је кнез желео да добије њену сагласност, која га иначе није обавезивала. На скупштини се углавном разрезивао порез. Посланици су сто најодабранијих депутата из свих округа Србије, старији од 30 година. Кнез сазива и распушта скупштину указом. Скупштина заседа о Ђурђевдану. Главна функција је одређивање данка за годину дана. Попечитељство финансија подноси рачуне о приходима и расходима пред чланове. Скупштина нема право законодавне иницијативе нити може да позива попечитеље на одговорност, али може да изрази жељу за доношењем закона или преиспитивањем рада одређеног попечитеља. Народна скупштина је учествовала у промени устава. Кворум је био 3/4 чланова, док је за промену устава требало да гласа 2/3 од броја присутних. Сходно томе, овај устав спада у категорију чврстих.
Судска власт припада 1. окружним судовима 2. Великом суду у другом степену као апелацији и 3. одељењу Државног совјета. Проглашено је начело независности судства.
Права и слободе грађана прокламоване уставом су: неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања. Присутни су чланови који показују на остатке феудализма, јер се наводи да је забрањен кулук, заграђивање сеоских шума, те се проглашава слобода располагања земљом. Устав не садржи политичка права. Члан 127 наводи да је званичан језик у судству и управи српски језик.
Чиновници су на положају доживотно. Њихов положај је ненаследан. Могу бити отпуштени само уз суску кривицу. Имају право на пензију. Не смеју се бавити трговином ни занатством. Чиновници су били ретко писмено становништво.
Берлински конгрес.1878. године.
Исход преговора је био Берлински мир 13. јула 1878. године. Он се састојао из признања Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном Руско-британском споразуму, закљученом 30. маја 1878. године, територија Бугарске је око три пута умањена од оне предвиђене Сан-стефанским миром (одлучено је да заузима територије само северно од планине Балкан). Од остатка територије Велике Бугарске, створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске и или припојен другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији, Босна и Херцеговина Аустроугарској (Берлински конгрес 1878. - окупација, 1908. - анексија).
Србија је знатно проширена и добила је на рачун Турске четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски. Србија је, као и друге земље које су стекле независност, требало да преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.
Дуг и мучан пут, од борбе за ослобођење, до уједињења свих Срба и "остале неослобођене браће", како је речено у Нишкој декларацији 1914.
О Србији и развоју њене државности
Email: vppanterg@gmail.com
Website: http://www.weebly.com/weebly/userHome.php
Location: Azanja
Phone: 063 70 180 33
Facebook: https://www.facebook.com/groups/820135658059180/?ref=bookmarks
Збор у Такову, на Цвети 1815. године.
Сулејман-паша је и након Хаџи-Проданове буне наставио са терором. Припреме за следећу буну почеле још док је Сулејман-паша држао Милоша Обреновића у Београду. Милош је издејствовао своју слободу под изговором скупљања новца за откуп српског робља.
Други српски устанак је почео спонтано. Локалне српске старешине су почеле да убијају Турке који су скупљали порез, а Арсеније Лома је опсео Рудник. На црквени празник Цвети 11. априла (23. априла по грегоријанском календару) 1815. у Такову су се окупиле неке српске старешине. Старешине су замолиле Милоша Обреновића да буде вођа устанка, што је он, уз колебање, прихватио.
Оружане борбе су трајале око 4 месеца. Други српски устанак је за разлику од Првог устанка од почетка био уперен против легалне власти, коју је представљао Сулејман-паша. Порта је на устанике послала две војске са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници су опсели Чачак и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је опсаду Чачка оставио свом брату Јовану Обреновићу, Милићу Дринчићу и Јована Добрачу, а са својом војском је кренуо на север и сукобио се са Турцима код Палежа и однео победу, заробивши уз то и два топа. После битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.
Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом држао Павле Цукић и заједно су га освојили. Обреновић, Цукић и Ненадовић су наставили ка Чачку. Турци су напали устанике на Љубићу, али су их они одбили и прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали.
После овог пораза, Порта упућује казнене војне јединице из Ниша и Босне према јужној и западној граници Србије, где су се концентрисале устаничке снаге. Босанска војска је претрпела пораз на Дубљу, а војска из Ниша на Љубићу.
Крај устанка
Оружани сукоби са турском војском нису имале онај интензитет и оне размере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта наредила да се на Србију што пре пошаљу две велике војске, румелијска са истока и босанска са запада. Порта је била спремна да се устанак оконча и преговорима које неће много штетити Османском царству Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша 25. октобра 1815.