Други српски устанак
1815. година
Таковски сабор
Кнез Милош Обреновић
Таковски сабор
Србија након Другог српског устанка
Борбе и крај устанка
Оружане борбе су трајале око 4 месеца. Други српски устанак је за разлику од Првог устанка од почетка био уперен против легалне власти, коју је представљао Сулејман-паша. Порта је на устанике послала две војске са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници су опсели Чачак и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је опсаду Чачка оставио свом брату Јовану Обреновићу, Милићу Дринчићу и Јована Добрачу, а са својом војском је кренуо на север и сукобио се са Турцима код Палежа и однео победу, заробивши уз то и два топа. После битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.
Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом држао Павле Цукић и заједно су га освојили. Обреновић, Цукић и Ненадовић су наставили ка Чачку. Турци су напали устанике на Љубићу, али су их они одбили и прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали.
После овог пораза, Порта упућује казнене војне јединице из Ниша и Босне према јужној и западној граници Србије, где су се концентрисале устаничке снаге. Босанска војска је претрпела пораз на Дубљу, а војска из Ниша на Љубићу.
Крај устанка
Оружани сукоби са турском војском нису имале онај интензитет и оне размере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта наредила да се на Србију што пре пошаљу две велике војске, румелијска са истока и босанска са запада.[1] Порта је била спремна да се устанак оконча и преговорима које неће много штетити Османском царству. Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша 25. октобра 1815.
Тако је прекинута оружана борба, мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Оно добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији - дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка - рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.
Повластице које су добијене споразумом (скупљање данка од стране Срба, обезбеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, основање Народне канцеларије у Београду...) давале су Србима извесну самоуправу, која је омогућавала даљи економско-друштвени и политички развој.